Ne­dav­no se sli­kar iz Ba­ra Go­ran Ćet­ko­vić po pr­vi put pred­sta­vio li­kov­noj pu­bli­ci u Be­o­gra­du. U pre­sti­žnoj ga­le­ri­ji „Sin­gi­du­num” iz­lo­žio je 26 ulja na plat­nu, ma­njeg i ve­ćeg for­ma­ta, iz ci­klu­sa sli­ka „Gla­so­vi ti­ši­ne”. U ime Am­ba­sa­de Cr­ne Go­re pu­bli­ci se obra­tio Ivan Iva­ni­še­vić, a u ime ga­le­ri­je ku­stos Ma­ja Ška­ljac Sta­no­še­vić. Iz­lo­žbu je otvo­rio isto­ri­čar umjet­no­sti i knji­žev­nik Dra­gan Jo­va­no­vić Da­ni­lov.
– Svi­ma na­ma ko­ji sli­ka­mo pri­je­ti ve­li­ka opa­snost da bu­de­mo za­tr­pa­ni va­vi­lon­skim pi­je­skom sli­ka na­sli­ka­nih pri­je nas. Za­to tre­ba na­ći sop­stve­ni na­čin ka­ko pri­ka­za­ti ljud­sko li­ce, a Go­ran Ćet­ko­vić je u to­me u pot­pu­no­sti uspio. Na­i­me, ovo ni­je ni Da­do Đu­rić, ni­je ni li­ce Uro­ša To­ško­vi­ća, ovo je nje­go­vo li­ce, ko­je je on iz­nje­drio iz ne­kog tam­nog du­bo­kog ogle­da­la ko­je se na­la­zi u nje­mu sa­mom. On nas uvla­či u vr­tlog li­ca na­sta­log iz ne­kog eks­pre­siv­nog ko­vi­tla­ca. To su por­tre­ti u ko­ji­ma se ogle­da­ju vr­tlo­zi u du­ša­ma lju­di, na sa­moj gra­ni­ci iz­me­đu fi­gu­ra­tiv­nog i ap­strakt­nog – ka­zao je Da­ni­lov.
Ćet­ko­vić ka­že da je kao autor ve­o­ma za­do­vo­ljan iz­lo­žbom zbog broj­ne pu­bli­ke ko­ja je po­sje­ti­la iz­lo­žbu na sa­mom otva­ra­nju.
– Ta­ko­đe mi je ve­o­ma dra­go i što su na iz­lo­žbi pri­su­sto­va­li is­tak­nu­ti sli­ka­ri, ko­le­ge iz Be­o­gra­da i isto­ri­ča­ri umjet­no­sti. Ve­o­ma sam za­do­vo­ljan i me­dij­skim pred­sta­vlja­njem otva­ra­nja iz­lo­žbe, a i ka­sni­je u to­ku tra­ja­nja. Li­kov­noj pu­bli­ci u Be­o­gra­du sam se pred­sta­vio ci­klu­som sli­ka „Gla­so­vi ti­ši­ne”. Što se ti­če te­ma­ti­ke i da­lje osta­jem do­sle­dan vječ­noj te­mi, te­mi čo­vje­ka. Ono što me pr­ven­stve­no in­te­re­su­je je­ste eks­pre­siv­nost, di­na­mi­ka i psi­ho­lo­gi­ja por­tre­ta. Po­red to­ga, na sli­ka­ma ima mo­me­na­ta fan­ta­sti­ke. Kad se po­sma­tra­ju iz bli­zi­ne sli­ke dje­lu­ju sko­ro ap­strakt­no, što smo uda­lje­ni­ji od njih bi­va­ju sve tro­di­men­zi­o­nal­ni­je i pla­stič­ni­je – is­pri­čao je Ćet­ko­vić.
Pre­ma ri­je­či­ma isto­ri­ča­ra umjet­no­sti Lji­lja­ne Ze­ko­vić, Go­ran Ćet­ko­vić je ne­sum­nji­vo je­dan od naj­i­zra­zi­ti­jih i naj­u­bje­dlji­vi­jih eks­pre­si­o­ni­sta sa­vre­me­nog cr­no­gor­skog sli­kar­stva.
– On je stva­ra­lac iz­u­zet­nog li­kov­nog sen­zi­bi­li­te­ta, ali i hu­ma­no bi­će ko­ji nam svo­jim sli­ka­ma skre­će pa­žnju na usa­mlje­nog čo­vje­ka da­na­šnji­ce ko­ji je iz­gu­bio iden­ti­tet i du­šu u svi­je­tu ko­jim vla­da­ju na­če­la dru­štve­nog otu­đe­nja i etič­ke rav­no­du­šno­sti...  – ka­že ona.
Mr Lu­ci­ja Đu­ra­ško­vić, isto­ri­čar umjet­no­sti, ob­ja­šnja­va da se u cje­li­ni gle­da­no, sli­kar­stvo Go­ra­na Ćet­ko­vi­ća ba­vi jed­nim pi­ta­njem, a to je pi­ta­nje čo­vje­ka, da­na­šnjeg čo­vje­ka i op­sta­nak nje­go­vog du­hov­nog bi­ća u ovom svi­je­tu u ko­me ljud­ske vri­jed­no­sti bli­je­de i, gu­be­ći se, po­la­ko ne­sta­ju. Ono pred­sta­vlja, sa jed­ne stra­ne, ma­ni­fest sa­mo­o­tu­đe­nja kao, isto­vre­me­no, i muk i krik su­mor­nih li­ca, li­ca ko­ja od­ra­ža­va­ju bol­nu isti­ni­tost po­tre­be za pra­žnje­njem/či­šće­njem od na­ta­lo­že­nog ne­za­do­volj­stva su­no­vra­tom sva­ko­dnev­ni­ce, a sa dru­ge, vid je­din­stve­nog umjet­nič­kog ot­po­ra pre­ma tim ra­zor­nim po­ja­va­ma u sa­vre­me­nom dru­štvu, či­me je otvo­rio put no­vim stru­ja­nji­ma i ten­den­ci­ja­ma u post­mo­der­noj cr­no­gor­skoj li­kov­noj sce­ni... – is­ti­če  mr Lu­ci­ja Đu­ra­ško­vić.
Ro­đen 1975. u Ko­la­ši­nu, Ćet­ko­vić već go­di­na­ma ži­vi i stva­ra u Ba­ru i Su­to­mo­ru, gdje je i za­po­slen kao li­kov­ni pe­da­gog. Di­plo­mi­rao je sli­kar­stvo na FLU na Ce­ti­nju, u kla­si pro­fe­so­ra Ni­ko­le Gvo­zde­no­vi­ća. Do­bit­nik je go­di­šnje na­gra­de ga­le­ri­je „Spi­na­ker” na iz­lo­žbi stu­de­na­ta za­vr­šne go­di­ne FLU, te na­gra­de za sli­kar­stvo ULUCG „Mi­lu­no­vić, Sti­jo­vić, Lu­bar­da” za 2016. po iz­bo­ru me­đu­na­rod­nog ži­ri­ja za sli­ku „Fi­lo­zof”. Iz­lo­žba u Be­o­gra­du mu je 22. sa­mo­stal­na, a iz­la­gao je na ve­li­kom bro­ju grup­nih iz­lo­žbi u ze­mlji i ino­stran­stvu.
D.S.


Sli­kar ko­ji vje­ru­je u sli­kar­stvo

U ka­ta­lo­gu za iz­lo­žbu u Be­o­gra­du De­jan Đo­rić je, iz­me­đu osta­log, na­pi­sao:
„Evo, da­kle, maj­sto­ra iz mit­skog za­vi­ča­ja, iz raj­ske i pa­kle­ne Cr­ne Go­re, u ko­joj se spa­ja­ju opo­ri, mi­ri­sni i za­mam­ni sun­ča­ni Me­di­te­ran sa mje­se­če­vim pla­nin­skim kr­šem. Evo sli­ka­ra ko­ji vje­ru­je u sli­kar­stvo i ne či­ni ni­šta osim što se vra­ća ka iz­vor­nom, evo čo­vje­ka. Ne zna­mo da li Ćet­ko­vić sli­ka li­ko­ve ili lič­no­sti, to je kod nje­ga te­ško utvr­di­ti, ali po­je­di­ni od njih su vla­žni kao da do­la­ze iz pe­ći­ne, kao da su ugle­da­ni u pr­vim vo­da­ma, na dnu za­ča­ra­nog je­ze­ra, Vuč­jeg do­la ili Lu­ci­fe­ro­vog bu­na­ra, oda­kle im pred­sto­ji uz­di­za­nje ka svje­tlo­sti i sli­ci”.